Cela Srbija je bila nema.

- Tog 2. oktobra oko 16 časova pozvala me je supruga i rekla da je Rade pao sa tobogana i da je verovatno polomio ruku. Odmah sam stigao u komšijsko dvorište gde je Rade pao i prevezao dete u lozničku Opštu bolnicu.

Ortoped Dobrivoje Bojanić pregledao je Radeta. Rekao nam je da je otvoren prelom obe podlaktične kosti, kao i da će pokušati da namesti ruku. Ako ne uspe, idemo za Beograd. Nije prošlo ni tri minuta Radetu je nameštena ruka i odmah stavljen gips. Prepisao nam je injekcije i poslao nas kući - priseća se tog dana za Telegraf Milan Nikodinović, Radenkov tata.

Komplikacije i temperatura javile se se kod kuće već iste večeri.

Tek u sredu, kada je bilo očigledno da se dečak ne oseća dobro i da je ruka otečena i modra, zadržan je na odeljenju, a iste večeri upućen u Institut za majku i dete u Beogradu.

- Nisam imao pojma da je povreda toliko ozbiljna. Doktor Bojanić mu je te srede ujutru malo oslobodio ruku, dao infuziju i rekao da ga u četvrtak rano šalje za Beograd. Objasnio nam je da nema razloga za brigu, već da ga šalju zbog drugog mišljenja. Nije prošlo ni 10 minuta, Radenka su spakovali u sanitet i odmah je prevezen za Beograd - objašnjava nesrećni otac.

Milanu je supruga ujutru javila da je Radetova ruka u veoma lošem stanju, kao i da mora da donese u Institut za majku i dete otpusnu listu ili istoriju bolesti, pošto su dečaka iz lozničke bolnice poslali bez ijednog dokumenta.

- Pitali smo doktora Bojanića prvog dana da li je potrebno previjanje, rekao nam je da ne treba, da je rana mala i da se vidimo tek u sredu na kontroli. Međutim... Stvarno sam mu verovao. Ulivao nam je neko poverenje - ističe Milan .

U Beogradu su lekari razmišljali o amputaciji ruke, ali bilo je kasno. Radetovo maleno telo već je obuzela infekcija.

- Petak noć su nas uveli da vidimo dete. Znao sam da je to, to. Dete je bilo otečeno. Veoma teška slika. Ujutru su nam rekli da je dete preminulo. To je bilo to - otac u suzama prepričava taj tragičan momenat.

- Svestan sam da je moje dete kasno došlo za Beograd i verovatno da je amputirana ruka ne bi bilo neke šanse, ali trebalo je da pokušaju. Vaskularni veštak nam je rekao da je adekvatno reagovano u sredu na kontroli dete bi imalo velike šanse. Ovako je za Beograd stigao nakon 14, 15 sati. Ruka je oticala, nije mogla da diše od gipsa... - dodaje Milan.

Kada je Radenko sahranjen, porodica Nikodinović kreće u borbu za pravdu, borbu da sazna ko je kriv i ko će snositi krivičnu odgovornost za smrt njihovog osmogodišnjeg sina. Doktor Bojanić je nekoliko sati nakon Radetove smrti otišao na odmor, da bi nakon povratka na posao premešten iz lozničke bolnice u Sanatorijum u Banji Koviljači. Nakon nekog vremena doktoru Bojaniću je Sud časti Lekarske komore Srbije oduzeo licencu na dve godine.

- Ja ne krivim samo doktora Bojanića, krivim i pedijatricu koja je trećeg dana od povrede čim je ugledala Radeta rekla da je dete dobilo sepsu. Ona je na sudu rekla da joj se "nije dalo da reaguje". Da su samo reagovali na vreme, ovako nešto se ne bi dogodilo - ističe Milan.

Godinu dana od Radetove smrti porodica Nikodinović dobila je obdukcione nalaze i nalaze veštaka. Ustanovljeno je da je Rade preminuo od gasne gangrene. Ona je karakteristična za ratne povrede i područja zahvaćena zemljotresima i povrede na poljoprivrednim mašinama.

- Nije lepo očistio ranu - tiho kaže Milan.

Za ove tri godine koliko traje borba nesrećnih roditelja izmenjali su se nalazi, pojedini izveštaji su se naprasno pojavili, menjale su se sudije, menjali su se iskazi, 30 lekara i medicinskog osoblja je ispitano u vezi smrti osmogodišnjeg Radenka Nikodinovića. Sudije iz Loznice su odbijale Radetov slučaj jer "znaju doktora Bojanića, lečio im je članove porodice". Na kraju je slučaj preuzeo Sud u Šapcu, ali je pre samo nekolilko dana čak i u ovom gradu promenjen sudija, a samim tim i odloženo suđenje na ko zna koliko. U poslednjem nalazu veštaka promenjeno je i da je detetova rana bila površinska, kao i da samim tim nije bio neohodan hirurški zahvat, da su roditelji odbili bolničko lečenje...

- Znao sam da će kad-tad da dođe do ovoga. Tražio sam odmah mom advokatu da menjamo sud. Problem male sredine, svako svakog zna. Jedna medicinska sestra je na suđenju izjavila da "dete jednostavno nije imalo sreće". Zamislite vi to!

Ne bi me čudilo da dođe do zastarenja. Služba za zdravstvenu inspekciju Ministarstva zdravlja podnela je tužbu protiv dr Bojanića i još dvojice lekara iz Beograda za nesavesno pružanje lekarske pomoći. Po zakonu oni mogu da budu optuženi na godinu dana do osam godina. A, svi znamo da neće dobiti više od dve, tri godine. I šta je on onda služio? Ništa! Po meni to nije dovoljna kazna. Mog deteta više nema njegovom krivicom - tužam je otac preminulog Radenka. Milan objašnjava da "kako vreme prolazi sve im je teže i teže, da će se boriti se do smrti, samo da to urodi plodom".

- Da mi nema Jane, ne bih se borio, davno bih ja završio. Ali kome ću da je ostavim? Supruga i ja, ali i cela porodica borimo se da Jana ne oseti bol. Znaju tako da je pronađu u sobi, da gleda njegove slike i plače. Mnogo su bili vezani.

Rade je bio jedno srećno dete. Svi su ga voleli, ama baš svi. Imao sam želju da ga odvedem na Zvezdinu utakmicu, ali to mi se otelo - zaključuje otac u suzama. Milanov otac, Radenkov deda, u međuvremenu je preminuo. Milanova majka je bolesna, a Milan svakog dana odlazi na grob svog deteta i sređuje ga. Tamo mu je napravio kućicu u kojoj su sve Radenkove stvari i igračke. U sobi dečaka ostalo ih je tek nekoliko. Milan i njegova supruga su se u međuvremenu razveli. Telegraf je pokušao da dođe do doktora Bojanića za izjavu, ali do trenutka objavljivanja ovog teksta, nismo dobili nikakve odgovore.